Не могу волети од бескраја мање,

о срце моје се уплело грање.

Младица дивних, ветра ћутање,

испод ребра снажно куцање.

.

Трепери небо, дан нови сване,

са јутром дивним и Сунце гране.

Од неба веће, од њега мање…

Волим га, волим… Свет нека стане!

.

У сусрет лету пролеће дрхти,

љубав је ова јача од смрти.

Планета наша у круг се врти,

судбина стазе живота прти.

.

Згасни се звездо ноћ нека буде,

не желим данас друге људе.

Пусти свице нека ми суде,

сањам га, често… Залуд се труде!

.

Kажу: „Љубав је пролазно стање,

речи из душе – само тепање.“

Ал’ поглед његов лицу сунчање,

мисао о њему, руку дрхтање.

Прихватам, с’ поносом вена трептање.

И чежњу вечну, кроз постојање!