Кад сјај дневни згасне даљинама

И у тмуши, што на куће пада,

Цело небо заигра над нама

Ко дивовски атом изненада –

.

Понекад ме чудесни сан слама,

Да је негде у космосу, с краја,

Врт овакав исти, иста тама,

Исте звезде непролазног сјаја.

.

И да можда неки песник стоји

У том врту и мисли жалобно:

Што га ја и сни маглени моји

Реметимо пред крај тако кобно?