Србски краљ Милутин је у Солуну много градио у своје време. Тако је подигао пре 1310. године, три нове цркве – Св. Тројице, Св. Николе „Орфана“ (у 17. веку постала капела манастира Влатадон) и Св. Ђурђа, а „обдарио даровима“ постојећи храм Св. Димитрија. У Солуну је изградио и „царски двор“ – своје палате где је много боравио.

Српски народ је опевао средњовековног витеза српског „боланог“ Дојчила (Дојчина) из Солуна: „Разболе се војвода Дојчине/ У Солуну граду бијеломе/ Боловао за девет година/ По Солуна не зна за Дојчина…“ То је био војвода Војин Дојчиновић.

По извештају француског генерала Мармона из 1807. године наводи се за Солун (град у Турској царевини): „језик грчки и српски. У дистрикту је 200 села, 30.000 муслимана, 90.000 Хришћана. У вароши је 60 хиљада становника; две трећине муслимани, једна трећина Хришћани.“

Солунски трговац Димитрије Алексијевић (Грк и Арнаутин Москопољски) бавио се 1725. године у Будиму. Претплатник српске књиге у Београду 1827. године је трговац Тома Ласкаревић родом из Солуна. Купио је 1831. године у Београду српску књигу Никола Местане, трговац родом из Солуна (исто и 1827). Он се јавља и 1827. године у истом својству. Басне старе, од разних аутора сабране у једној књизи и објављене 1833. године у Београду, купио је Анастас Христодуловић, трговац и житар. Вуков речник српски-немачки-латински речник прибавио је 1852. године у Одеси, Ставра Д. Давидовић из Солуна. Претплату на новопокренути српски лист „Цариградски гласник“, скупљали су 1895. године у Солуну: Петар Костић управитељ српске школе „Дом науке“ и Риста Протић књижар.

У Солуну је до 1896. године српску књижару држао Пера Јовановић. Затим је отворио гостионицу „Велика Источна гостионица“ у којој се Срби пређивали друштвене забаве. Он је Отворио још једну гостионицу на булевару Хамидије, под називом „Код Београда“. Српски календар „Голуб“ који је излазио у Цариграду, могао се добити 1899. године у српској књижарници у Солуну, за један грош.

.

На слици Србкиње из Солунског поља

Србска народна ношња из солунског села Дремиглаве које је 1926. преименовано у Σιδηροκέφαλον (Сидирокефалон), а следеће године у Δρυμός (Дримос)

Извор: фб страница Б, Николић –  „Дух старих Срба“