Све што је било у души ко да се изгуби опет.

Лежах у трави, мучен тугом и досадом и свим.

Прелепи стас цвета изнад мене се дизао  пропет

И цврчак је као мали стражар стајао пред њим.

.

И отворио сам тад књигу са дебелим корицама

Где цртеж на првој страни показа биљку нему.

Црна и мртва из ње се  к природи наже – да л сама

Истина цвета или лаж заробљена у њему?

.

И цвет је на свој одраз гледао са чуђењем тако

Као да је туђу мудрост да схвати покушао.

Несвикло кретање мисли у лишћу затрепну лако

Ил напор воље који се пренети није дао.

.

И цврчак диже своју трубу и природа се прену

И тужни створ је уму запевао хвалоспев свој.

И слика цвета у књизи се помери у том трену

Тако – што се моје срце помери у сусрет њој.