Сањао сам љубав нежних, белих крила

И очима као магла изнад реке

Сањао је како изван сваких сила

Лута све тражећи једне усне меке.

.

Сањао сам љубав како мирис липе

У уздаху има и вриску даљине

Како лако диже таласе што кипе

А сва уплашена ударом милине.

.

Сањао сам љубав у баршуну свиле

У трешњи узрелој док на роси блиста

Замршеној коси и погледу виле

Сањао сам да је као суза чиста.

.

Онда – једног јутра изађох до реке

У магли над водом не препознах ништа

Ни крила, ни вилу, ни те усне меке

Већ угарке само, пепео, згаришта.