Чекам стрпљиво.

За трен или два

донеће лепоте звезданог неба,

његов сјај

и искре живота на њој 

твоја коса звездана.

.

Мисли ми расуте

као прах по ветру,

као сени под крошњама,

као капи на твом лицу

јер росило је јутрос 

а ти си тај трен

једро срцем стварала.

.

Заједно идемо…

Све спремно је.

Толико имена њених…

Земља, Тера, Тара.

Артанија, Рт, Арда,

као нека свемирска чарда…

.

Она је тако далеко кажу.

Живот на њој песме ниже

а пламен стварања букти све јаче.

Буди жељу.

Распирује дух,

не чека на мишљења мудрих.

.

Тако је то.

Ко је икада очима видео

искру живота у слави и песми,

зна шта јесте бити.

Шта је живот пре живота,

шта је мудрост а шта лепота.

.

Он је одлучио.

Око ње се окреће свемирски сат.

Она покреће сваки свети рат

који потом брише 

зла што похотно би све. 

Све што је несвето – нестаје.

Као дим на ветру.

.

Ветар Етар.

Дух и Дах.

Пир духа вечног пламена.

Онај који даје знамења 

Иди – и живот буди.

.

„Не мари шта кажу разни људи 

јер они то нису. 

Зато ти Јеси. 

И нека се све свето збуде,

нека се Љубав усели у Људе,

нека се Светло Свето деси!

Нека буде!

Зато што ти Јеси.“

.

Хоћу Оче.

Ти се у мени будиш. 

Осмех од сазвежђа…

Трен ван времена.

Шта је истина…

Она је…

Она је…

Она је…

Ехо одзвања.