Једном, кад облаци падну нижe

и с неба слије се густа тама

болне његове седине старачке

покриће самртничка животна чама

.

кад худи ветар однесе му траг

без речи, без суза, без страха

лежаће у пустој провалији мрака

у свирепом болу, срце, без даха

.

слепе очи, душа пуна мрачних нада

клонуло од страдања уклето тело

трулиће у хладном простору тишине

развенчано са сунцем за живот цео

.

кад крв заспи због земаљског пакла

у јутро бело зазвоне тешка звона

остаће празно име иза болне смрти

под свежим гробом старачког дома

.

доцкан је жалити и сумњати сада

кад зла реч има вредност судбине

у свету без правде ког је проклео

све у дну његових песама се крије.