Ноћ је загрлила моје село равно

И тишина нема притисла сокаке,

Чак ни пси не лају као некад давно,

Нит се чује славуј са јасике танке.

.

Ни ждрепци не ржу, нит копито сева;

Нит ико на жару пурењаке пече;

У шипражју више не станује шева;

И уморна Битва кроз тршљар не тече.

.

Жабе не крекећу на листу локвања;

По барама плива пластика и смеће;

Ни шкрипца, ни гљиве покрај старог пања;

Куд ли се то село у Србији креће?

.

Где нестаде песма, девојачко прело

Док се лето крадом примиче јесени?

Ој Србијо давна – ти село весело

Чујеш како чежња јауче у мени?

.

За босом дечицом што трче стрњиштем,

За галамом ноћних чувара бостана;

На ливади тајним љубавним ноћиштем,

И буђењем поред пропетог јаблана.

.

Али песме нема, ни великих прела,

А лето се опет примиче јесени;

Ој земљо сељачка – јадна, невесела

Слушај како чежња јауче у мени.