Кад лепотом започе да сија

девојчурак из зграде суседне

разигра се моја симпатија

од близине њене ми ватрене.

.

Нагиздала у једном се дану.

Девојчица постала је дива.

Заведено не нађох јој ману.

Узнесох је у икону снова.

.

Жудех за њом неколико лета

ал’ ми није она судња била.

Не узбрах лепоту росног цвета

која ме је собом освојила.

.

Сваки сусрет титрај срца био

што ми драгост милином расплине.

Да је проминем брзо сам журио

од трептања срце да не пукне.

.

Лепоту њену жарко сам желео

да ме њоме за свагда осија.

У недохват звездани је сплео

да ми сија звезда најсјајнија.