И опет бих данас нешто рекла теби,

Нешто тако тихо, осјећајно, снено,

Рекла бих и онда када нико не би,

Рекла и утекла, ех, ти луда жено.

.

Сваку своју ријеч преплела у снове,

У најљепше жеље, још љепшега јутра,

Да те моје срце по сто пута зове,

Јер, неки су тако закаснили сјутра.

.

Рекла бих и душу отворила своју.

И све то лијепо у стих бих исплела,

И сузу би можда ја пустила коју,

Рекла бих и оно и што не бих смјела.

.

Храбрости ми никад зафалило није,

Ни на једном пољу животнога пута,

Рекла бих и оно што срце сакрије,

Да случајно негдје у мрак не залута.