Играмо се смрти. У ноћ вреле угарке бацамо

и плашимо долазећи мрак

А музика себи из груди чупа

узбуђена влакна док се као воћем

звездама гађамо: мозак

и звезде – читав предео!

Из сребрних бокала пијемо ову лудост

а тиха мудрост камена

из дубине понавља: тамо

тамо где нема сјаја

ни ватре нема О сјај којим се

пљускамо! Ноћ топимо

у злато: на сунцу биће

само плута Ипак

кад вода до грла нарасте –

неће потонути

Играмо се као да ништа

не можемо

 изгубити