Фото: Месец и вук; Википедија

Души мили див јунаци, књига – живот борбу пише,

дрхти срце поносито, плаво небо рони кише.

Посавија ветар гране старог храста усред шуме…

Хеј душмани, хеј душмани, Месец још вас злобне куне!

Не да Месец, не да Земља и Сунашце што нам сија,

да узмете, да отмете то што има Жар – Србија.

Ми имамо зелен горе и планине стрме – беле,

ми имамо прадедове и Вукове наше смеле…

И Kосовско поље равно, Метохију – Свето Наше,

ми имамо див јунаке, чије очи још вас страше.

Дрхти земљо прадедовска, дах у вама кости Свете,

Ти поносна и небеска, Месец златно руно плете.

Не крвари стара рано… Гини, ако треба ‘мрети,

за слободу од давнина, гинула си у заклетви!

Гледај небо, Отаџбино… На њему се виде сузе,

од Вукова наших храбрих, неправда им правду узе.

А, по земљи јоште ходе, јоште ходе битку бију,

Синови су твоји мајко… Живот дају за Србију.

И Месецу ноћас с’ чашћу, у грудима очњак стоји,

и Беретка боје крви од које се душман боји.

Отвори се, родна грудо… Пут небеса баци ватре,

ако л’ паднеш усред боја, по витештву нек те памте!

По витештву, по Вуков’ма што су теби младост дали,

по твоме су тлу Пресветом крварили, војевали!