Чудни су четинари.

Бог шаље кишу, а њихово се лишће не укваси,

Бог шаље сунце, а они се не радују.

Бог шаље ветар, а они се не љуљају,

Бог шаље сан и смрт дрвећу, а они се зелене.

Али кад уђеш у шуму, ти осетиш да се тло

под твојим кораком угиба и

нога ти упада у нешто мекано и труло.

То су милијарде иглица које су,

као сузе поносита човека,

нечујно и невидљиво пале.

И видиш ситне тачкице стврднуте смоле

која је, преко ноћ, у часу црног мрака,

кад ни најближи сусед не може да види,

потекла из срца које се у болу стегло.

А изјутра, кад пробуђени фјур

потера стотину ветрова на све стране,

дремљива стабла се у некој

вртоглавој линији поведу за струјом,

али врхови њихови су и тада

будни и мирни компаси у

неке неслућене пределе и даљине.

.

.. туја, јела, чемпрес, бор, клека,

смрча, тиса, кедар, оморика ..

.

–фото- Četinarske šume – Aciculilignosa-