Наш стари доме, како си оронô!…
Капије твоје нико не отвара,
По њима мирно црв дубе и шара –
Гризе, ко чежња једно срце болно…
.
Ево ми собе. О дувару јоште
Икона виси, прашљива и сама,
И у ме гледа и шапће из рама
О добу среће, детињства, милоште…
.
Овдје сам прве стихове написô –
Овдје је с душом полетила мисô
Високо, тамо гдје се исток жари…
.
Овдје ми некад бјеше рај… А сада?…
По мени кô да гробна земља пада,
И ја се рушим кô ти, доме стари…