Фото: Октобар месец; Википедија

Октобар плодовљем храни моје уморне очи
Ноћ ми се душом шуња – равницом просуте тмине
У пехар место вина живот моју крв точи
И сваки грех младости баш сад ми грубо дирне
Набрекле жиле самоће и врат одан омчи

Октобар јутром што чим сване на сутоне личи
Загрли ми наде од несна већ посивеле сасвим
Док равницом падају магле сакривши давне приче
Кад врховима јабланова знадох да се дивим
А сад ми у глави само прошлост болом урличе