Ланце златне јесени раскива
и хладни оков стере по биљу.
Нитима леденим, попут плетива,
простире иње, по милом смиљу.
.
Носи на длану стеоне ноћи.
Растиње скрива у недра своја.
Погаси ватре око поноћи
и сакри оне звезде, без броја.
.
…И сад се опет багрем бели,
као у мају, када беласа.
Покривен снегом предео цели,
тоне у таму, тихо, без гласа.
.
Само по некад хук се чује,
негде у грању багрема белог.
То само сова ноћас царује,
ту, изнад крошњи и поља целог.
.
С пролећа, опет, кад Сунце гране,
на целер поља замиришу.
С Истока, Сунце када гране,
смиље ће оно чекати кишу.

Фото: Зима; Википедија