Тишино моја, кажи ми сада,
зашто сам стара, а тако млада ?
Због чега ми срце крвари, а душа страда?
Знам, краја учењу нема, никада.
.
И пре нас, ми смо били.
И после нас, бићемо ми опет.
У Духу Светом душа живи,
а свет овај, ко’ да је проклет!
.
Од немила иде,
ка недрагу се враћа,
и опет човек, изнова,
грешке тугом плаћа,
па учи све лекције старе,
као да су нове, и тако изнова ,
себи краде снове.
.
Понавља и грешке,
као да их већ безброј пута прошао није…
Иза сваке храбрости, страх се крије!
Иза свих лудости, притајене су даљине!
Иза сваке висине, постоје дубине…
Иза сваког осмеха, лелујају празнине!
.
Човек се по слабости својој
изнова и изнова у прошлост враћа.
Поново све потиснуте снове,
поновљене, а заборављене,
сузама и уздасима плаћа.
.
Нико не може тај дуг
животу да отплати, где год крене
свом се закопаном болу врати.
Тако човек изгуби
свог живота бесповратне дане,
пребира успомене и отвара ране.
.
Живи између лажи сопствене,
и обмане, ал’ гордост му не да, да стане.
И одлази човек у непознато,
као што је из непознатог дошао.
Он нигде није био, ни стигао,
а ток живота му је већ прошао.
.
Све, што је за собом оставио,
изгубило се као вихор благи.
Све, пролази и све се враћа,
остају само тренутци радости,
они драги.
.
Кад осмех се осмеху врати,
кад суза, сузу препозна,
кад дуг се животу отплати,
кад се молитва позлати…
Тад се албум успомена
у протоку времена, у трену мења…
.
Кад срце лагано утихне
и престане да куца,
искричава суза, чиста, засветлуца…
Онда човек нема више жеља и хтења…
Вратио се тада себи,
без туђих и сопствених уверења!
Знај, спознао је, човек тај,
лепоту живљења
и заборављени пут упокојења!

Фото: Фототека Србског Журнала