А, ником нисам желео зло.
Живео сам са
највећим тешкоћама.
И све се десило врло брзо,
разболео сам се после три дана.
Болест није дошла
од посла,
већ од,
на срцу,
отворених рана.
.
Потпуно наслућујем,
да је дошао крај.
Немо и без даха посматрам
пукотине зида.
Већ неколико година
покорно трпим највеће казне,
од самовоље, нестрпљивости,
лудила других.
Раздражују ми душу,
без знака кајања,
без стида.
.
А, хлеб нам је некад
био заједнички,
познат у целом граду,
посебног укуса, посебног мириса,
за свакога доста.
Благосиљали смо заједнички хлеб!
Још памтим
зарицања и заклињања.
Залогаје у највећем сладу.
.
Сад се питам:
Какав је то свет,
и какав отров носи у себи
млади цвет?
У сусрет ми иду без одлагања,
грде без милости,
без оклевања.
И равнодушно
устадоше од стола!!!
Сад имају засебна јела
и редовно
пију топли чај.
А за мене је сувише тешко
и немам довољно равнодушности,
да бих се навикао и прихватио
да стојим сам
услед ужареног мрака
и ледених облака.

Фото: Фототека Србског Журнала