Љуто цвили ситан босиоче:
“Тија росо, што не падаш на
мен’?“
“Падала сам до два јутра на
теб’
ово сам се јутро забавила,
гледајући чуда великога,
да се Вила с’ орлем завадила,
око оне зелене планине.
Вила вели: ‘Планина је моја!’
.
Орло вели: ‘Није, него моја!’
Вила, орлу крила поломила.
Љуто цвиле тићи орловићи.
Тешила ју тица ластавица:
‘Не цвилите тићи орловићи.
Водићу вас у земљу Инђију,
ђе штир расте коњу до колена,
детелина трава до рамена.
Отклен сунце не залази
никад’.“
“Обредне пјесме древних Срба из Индије“

Фото: Босиљак; Википедија