Истина некад има леђа црна,
а ти и ја ко срна и вук смо,
твој поглед ми испод сунца ласка,
можда бићу и твоја Аска,
Омиљено јагње из утрбе љубави,
жива бајка коју с осмијем роди мајка.
Борба вјечита да се нешто у животу оствари
а не само с папира да се чита, идем и гору,
ако тамо лијепо биће, знам да је живот баш
као живот између вука и срне,
крварим због љубаи. и кад усне због љубави
трне,ја крим невино крзно срне,
и тад сам вук.
На ране срна стављам вино,
да превијем и залијечим ране,
све што ради вук радим и ја,
али надам се да лукавост ни вуку
више не прија, да и он од љубави гореће,
ко што горим ја.
И умјесто вина љубав ћу да пијем.
У пјесми лукаве нарави нема,
ту станује љубав у свему што живот нам спрема.

Фото 1: Срна; Фото 2: Вук; Википедија