Сиђи до хоризонта,
трептајем оштрог ока.
Види где Месец ходи,
с’ ким ратник борбу води.

Фронтови стоје живи,
борци вечних судбина,
Облак плаветно – сиви,
грца суза – година.

Векови тутње уз хук,
скршена срм’ на трему.
Из шуме урликну вук…
Стражари, чека смену!

Пламти звезда небеска,
та луча постојања.
Ровови као фреска…
Ореол, нашег здања!

Нижу, бисерне ниске,
обрва густих седих…
Не утихнуше вриске,
још пут планина јечи.

Сваке зоре, сећање,
збраше се ратови сви.
Обзорје носи ране,
неки нови браник зри!

(Песма је посвећена свима који
су бранили Србију,
али и онима који ће је тек бранити)

Фото: Фототека Србског Журнала