Све чешће дани лутају у магли.
Губе се у топоту кише.
Са зебњом хватам прегршт
светлости.
Усамљено сунце у тамној
долини неба.
Све чешће, не схватам
када се пре згрушао дан,
нестао голуб са гласом ветра.
У тишини препуној даха зиме,
расутој у ноћи.
Све чешће очи не сјаје од
свитања.
Визије лета не свраћају у
радост.
Заплетеност вала, оронула
срећа.
Покушавам од крхотина истине
сковати лажно виђење.
Пружити руку сећању,
кроз душе умрлог дрвећа.
И опет исто.
Пут бежања утрт је
млазевима јесењег дана.

Фото: Магла; Википедија