Време је протрчало госпо,
носило те и вамо и тамо.
Дошло време за кантар, њише се, важе…
Није ти жао комадића душе датo пролазнику,
већ ти жао госпо, стопала меканога,
што се шаре на њему црташе канџама оштрим.
Птичјим млеком си га мазала, натапала, белила…
да буде невино, да не упрља постељу белу.
Зар тебе, о умна госпо, да посаде на магарцу!?
Гукни, њачи!
Не бој се, то се само твој ехо чује
враћа се теби, треперив,
да се у њедра свије.
О чујте Судови и Пороте, гукнула сам како што је!

Фото: Кантар; Википедија