Они који су рода мога нису дали
да ми срце у блату остане и тамо искрвари!
Иако нечиста делима
у срцу сам остала
као лабуд нежно бела.
Спољашњост моја њихов је одраз.
Свака бора мој лични пораз.
Ја сам само хтела да их волим и да ме воле,
да све маске спадну доле.
Нисам знала да то тако не иде.
Мали су кратковиди…ништа не виде…
Они се разврата и блуда не стиде…
Мали су, мали духом,
ни у љубави једноставно не могу да воле.
Само са злом у погледу гледају оне који су Горе.
Хоће злом лепоту да разоре
и ништавило од пуноће Духа створе!
Желе да их на своје ниске гране доведу.
Тада је код њих све у реду.
На танак лед поведу.
Онда их оголе и као нешто своје свуку.
По свакој сузи безгрешној
и уздаху они снажно туку.
На само дно повуку,
јер не могу да поднесу снагу моје благости
ни у болу радости.
Тако функционишу ствари
на нивоу оних који су духом мали.
Нисам била као они,
почело је да ме боли што сам одбачена
и штетним зрацима њихове злобе
била сам озрачена!
Умом помрачена!
Као недостојна означена.
Само сам хтела да им се приближим
и у срца камена убацим жар будућег пламена
који вечно гори,
али њихов крој није мој број.
Ти ниси као они, Њен глас ми говори.
Велика сила осећам да је у мени.
Она припада Пречистој Жени.
То се у њиховом свету слабости не цени…
Ипак, Она ме води, као река носи,
признаје ме и са мном се поноси.
Више ми није њихово мишљење важно…
У загрљај хитам који грли снажно!

Фото: Богородица; Википедија