Да би схватили више о Уму прво морамо знати одакле Ум и шта је његова примарна улога.

Ум је прва еманација Свијести Бога, а Свијест Бога је Апсолутно-знање-о-себи-постојању (Бићу).

Карактер апсолутног знања је да је састављено из свих знања (свепрожето); из сваког индивидуалног знања Биће зна (Бог зна) сва друга индивидуална знања као Цјелину, Једно… као Себе. Дакле, свако знање је садржилац свих других знања, стога и у њима садржано. Свијест је стога свезнање или како је у свијету познато: ИСТИНА.

Апсолут (постојање) стога постоји (јесте) а Истином се потврђује да јесте. Тад је апсолут Бог.

Пошто Истина не може нестати из Бога, али такође није основа постојања (апсолута), апсолут (као Бог) схвата природу истине (Свијести) те је клонира, мултипицира у духу док при том он сам остаје непромијењен, непромјењив. Тако клонирану Свијест еманира кроз свако једно Ја, кроз свако индивидуално знање-о-себи из цјелине Свијести, с тим да то једно Ја и даље остаје једини садржилац цјелине Јаства (Свијести) док остатак Јаства у том еманираном скупу остаје без способности садржитеља.

Зашто је ово важно?

Зато што је једино садржилац присутан у истини док је садржано огољено од ње, дакле не зна цјелину, стога не зна истину о Богу.

Његов Бог постаје тај „садржитељ“. Садржитељ има задатак да собом и у себи спаја и раздваја свако индивидуално Ја (знање-о-себи) како би се преко њега и у њему вршила спознаја оног другог с циљем да се оствари потенцијал тих односа. Тај „садржитељ“ и медиум јесте УМ.

У њему и кроз (преко) њега се било који однос једино и може стварати. Он је „Владар овог свијета“, он је Христ који је Истина, пут и живот.

Како онда можемо говорити о Уму као Христу а онда тврдити да је Ум уствари Ђаво???

Христ и Ђаво нису исто.

Да бисмо схватили разлику прво морамо знати шта они јесу.

Прва грешка коју чинимо јесте да полазимо од претпоставке да човјек има Ум. Зашто? Ум је садржилац човјека у себи а не обрнуто.

Вратимо се на редослед еманације клониране Свијести из Бога и бит’ ће нам кристално јасно:

Ум је прва еманација Свијести Бога. Одатле, у њему, све друге појаве, па и човјек.

Добро, а одакле онда човјеку Ум?

Човјек нема Ум, човјек је створење Ума, једино постоји док се специфичан однос еманираног Јаства манифестује у постајућу стварност.

Дакле, да би се то десило цјелина Ума се мора исцијепати у мање цјелине. Сваки однос (субјекат-објекат) подразумијева одвојеност те мале цјелине од цјеловитости Ума, с тим да у свакој тој одвојеној цјелини још увијек постоји и Ум али овај пут не као „садржилац“ већ као мост, спона, која спаја и раздваја, која „прелама“ свјетлост=пажњу.

То говори само једно: Ум се и даље налази присутан у сваком наизглед од цјелине одвојеном скупу и ставља себе у службу да би кроз служење субјектима прикупљао све податке о њиховим индивидуалним размјенама.

Дакле, Ум се даје сваком индивидуалном ја да кроз њега постане субјекат, да његовим (Умовим) посредством оствари спознају а све што субјекат проживи сазна преко њега и самим тим донесе у његову меморију с чим он (Ум) надграђује сопствено искуство… УНИВЕРЗУМА.

*Ум је у еманацији стога садржитељ истине (свезнајући), Истина је.

*Он је пут који свако Ја као субјекат мора пријећи како би спознало шта његов објекат пажње јесте, и консеквентно шта оно као субјекат није“.

*Он је Живот, јер живот је апсолут а у еманацији једино Ум је садржитељ тог апсолутног знања о животу и стога „наша“ истинска спона са њим.

Он даје живот својим субјектима.

Све горе наведено по хришћанској догми јесте Христ.

…

Погледајмо сад шта се дешава унутар оних малих субјекат-објекат односа, када се Ум постави у службу субјектима.

У овом склопу Ум постаје (наизглед) секундаран. Центар спознаје је у субјекту те субјекат има утисак да је он сада сједиште Ума. Ум му то допушта јер зна (свезнањем) да допуштањем омогућава раст сопствене свјесности о манифестацији.

‘Наивни субјекат’ не види да је запосједнут, јер уистину он и не постоји изван Ума. Да ли то значи да се Ум претвара и глуми Христа док је у својој суштини он уистину… Ђаво?

Не, никако.

У својој примарној и истинској улози Ум је Христ садржитељ=садржилац Јаства (Истина, пут и живот). Та улога се никада не мијења.

Одакле онда Ђаво?

Ђаво се рађа у Раз-Уму субјеката.

Шта је онда Ђаво?

Ђаво је интелект без Савјести.

Без Савјести уистину значи Ум без повезаности са Свијешћу Бога, тј. Ум без свезнања и стога без Љубави.

У тој улози Ум постаје интелект који је власништво субјекта који њим оперише. Интелект више није садржилац већ процесор знања који својом логиком ствара закључке за које одатле сматра да су његова истина.

Пошто у њему уствари нема истине (цјеловите Свијести), он је само празан скуп, празнина, која чини субјекат да створи утисак тоталне одвојености од цјелине. Његов први и основни задатак у субјективној представи јесте (тако субјекат интелектом мисли) да одржи голи живот. Нагон самоодржања се тад уздиже као основни закон стварања а то је почетак стварања од којега циљ оправдава средства. Ђаво је рођен.

Пресликавањем принципа са једног на други субјекат и Ђаво расте и осваја субјективну представу свијета.

Има ли излаза из ове заблуде?

Има ли помоћи?

Наравно да има.

Излаз је у истини а истина се јавља када апсолут трансцендира своју вољу из еманације у себе. Једино тада све илузије нестају, нестаје и Ђаво и Христ а остаје оно-што-јест, постојање=апсолут, сам у себи. Његов дух увијек показује Истину а повратком у Раз-Ум субјекта остаје сјећање на Истину које нам од тад служи као путоказ ка Богу.

Гд‌је је Бог присутан ту Ђавола НЕМА.

Фото: Ум; Википадија