Фото: Фототека Србског Журнала

Држи се овог светлосног – сребрног и златног – ужета, чији је почетак у корену твојега носа – између очију и обрва – а завршетак у Бескрају и Вечности, и уз помоћ овога ужета пењи се усправно навише, и само усправно навише, ка Језгру Светлости, ка Језгру Живота, ка Језгру Звезданих Јата.

Тако ми бесеђаху преци, моји бели и плави вилењаци, док сам подно горских венаца, у прамалеће кад листа гора, сневао, утонувши у праискони жубор, на слаповима и буковима хитрих, брзих, студених и пенушавих потока.

Нико те, и ништа, у овоме свету – настављали би своју беседу бели и плави вилењаци – не може спасити ни избавити мука и зала овога света.

Јер ти ниси од овога света, и ниси за овај свет, већ смо те само на кратко послали у свет, да би стекао искуства људи и бића овога света, те би се, на концу свега, вратио нама, и боравио с нама, у Језгру Звезданих Јата, где ми одувек и обитавамо, и где ћемо вечно обитавати.