Некада давно, у времена стара
у земљи малој, мирисној и цветној
живео је принц чудеснога дара
да воли и бубу у земљи врлетној.
.
Да осети пламен догореле свеће,
да чује зрикавца у гају док плаче,
уздрхти док шумар стамен стабло сече
и милује мало, изгубљено маче.
.
Било је то дете ко ни једно друго
косице свилене и очију драги’
гледао је звезде, молио се дуго
све док не угледа лик на небу благи.
.
И није знао зашто се указа
пут у васиони пун злаћаног праха
ал’ наједном схвати, његова је стаза
њоме ићи мора без суза и страха.
.
Из двора земаљског искорачи тада
запеваше птице, родитељи срећни,
обуче одоре небескога слада
и одшкрину врата векова му вечни’.
.
Примише га браћа сазвежђа блиставог
да међ’ њима расте и цвета и клија
да корене пушта народа исконског
и са њим до сунца руке да пробија.
.
И сваким је даном сијао све јаче
благост је светлео а сипао знање
мудрост даривао делима што зраче
љубављу их плео, до неба му ткање.
.
Свуда где је стао он је био светлост
путоказ и прамац, храброст и миритељ
народу сазнање, вере, ума крепкост
владарима мудрост, смиреност, кротитељ.
.
Благошћу је својом зауздао силе,
осмехом бранио земљу и олтаре
посветио мртве, охристио живе
и свој српски народ ваздиго до славе.
.
Све док једног дана, у смирају ноћном
утихнуше вали, застадоше птице
зачуше се звона у удару моћном
и монаху Сави засветле сво лице.
.
Пресели се частан у престоле славне
међ’друге му свете које до тад моли
он са земље неста ал’ започе дане
који и сад трају, одакле нас воли.
.
Некад принц престола на земљи му датог
узлете до двора најчистијег, светог
Србијица мала и сав његов народ
добише владара крај Бога нам светлог.
.
И зато Србине, погледај у небо
Видећеш ту стазу што сав свод пробија
то је пут вечности који Саву води,
То је српском роду светац, небом сија.

Фото: Свети Сава ; Википедија