(Моја прва и последња песма )

Сам у пустињи, стојим, гледам и гладујем,
декадентски уживам у независности,
ако се појави неко – да га испсујем.
У ишчекивању непознатог врти ми се у глави.
Узех торбу и покупих ствари,
изгубих наду да ће ико да се појави.
Ледени зној обузе ме сав.
Корачах мирно,
али, иако храбар, окренух се зазирно,
и цинично се осмехнух када видех да нема никог.
А затим… много затим,
Остадох туђ, ничији, сам.
и покушавам да схватим,
да је остао бар чист сан,
и мада би било боље душу да продам,
генијално патим и пропадам.

Фото: Човек у пустиње; Википедија