Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје,
кад рудине миришу на мајчину душицу
а букове горе на позни липов цвет;
кад реке бејаху зелене а небо
дубоко, чаробно и плаво,
и кад свет овај биваше чедан,
прозрачан и дивотан.
Седео сам на оштрој стени
високо над слаповима и буковима Рзава,
чекајући да изгреје пурпурно и
румено Сунце понад висова
уснулог Клокоча.
У трену када су први румени зраци
Сунца провиривали кроз малинове
сенке горских висова, и када је
наступила праискона тишина
што није од овога света, угледао
сам у модро-зеленом рзавском
виру, дубоко пода мном про
сеновитог врбака, прелепу
танкоструку и млечнопуту вилу,
златних и сребрних витица
пуштених низа обнажена плећа,
како се извија из воде у
прекрасном луку,
и како се тисуће светлуцавих
капљица воде распршују око ње, и
како, попут лептирице или птице
у лету, поново из висина,
стрмоглавце, зарања у зелено-
модар вир који кључа, ври и
пенуша под златним зрацима
излазећег Сунца.

Фото: Водена вила; Википедија