Ходамо улицама неприметни
за себе и за друге.
Поздрављамо се реда ради,
без истинске дубине да чујемо.
.
Не загледамо се у душу, у очи.
Не чујемо речи, само климање главом.
Овлашни стисак руке и настављамо,
хрлимо у сусрет преживљавању.
.
Мислимо да градимо и радимо, идемо утабаним путевима,
смишљеним за разградњу. Нема нас стварних и никога није брига.
.
За мало шарене лаже губимо себе.
Постојање нас бледи и претвара у сени,
у неприметност, у брисање самих себе.
Суноврат у бездан.
.
Што више призивамо Бога, трагајући за љубављу,
све смо даљи једни од других,
од себе, неприметно губећи смисао.
Губећи себе у расплињавању истине.