Рефик Мартиновић: Снијег је моја туга

Негдје…
давно
кад су падали
најлепши сњегови
под њима смо драга
изгубили своје нејаке кораке
и сад лутамо мостовима туге
у неком промашеном времену
које се дави
у бунарима сјећања
и ломимо гријехе
или је то само сан
који нестаје
кад поменем твоје име.
.
Снијег је моја туга мила
бојим се свих својих кајања
која остадоше у снијегу
без трагова
испод озебле брезе
и твојих корака
који шкрипе снијежним стазама
куда смо некада пролазили.
.
…ти си само прича
за сјећање
ако ме сретнеш
негдје неке друге зиме
погледај ме
насмјеши се
сјети се кад сам звјездама
крао сјај за твоје осмјехе
не волим те више
као прије
само си недосањани сан
и епизода која ће трајати
цијелог живота
магија коју вјечно чекам у нечекању
успавана љепотица
из хладних руских зима
са пахуљама на трепавицама
и црвеном шалу
…нека нестану сјећања
јер снијег ће бити
вјечна моја туга.
Фото: Фототека Србског Журнала
