Никад се нисам на те бацио каменом,
Нити у своме духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом,
Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.
.
Из свију ствари ти си у мене гледао,
Твој громки глас сам чуо у морском ћутању…
С болом пред ноге твоје свагда се предао,
Само за твојим жишком следио путању.
.
А од тебе се никад нисам одвајао,
Стога и не бех самац у дну свих осама…
Због тебе сам се клео и за те кајао,
Кад падне горко вече по горским косама.
.
У машти сам ти беле свуд цркве зидао;
И за молитве сам твоје у звона звонио;
За твога благог Сина и ја сам ридао;
И ђавола сам црног с твог крста гонио.
.
А ти што сазда сунца и плод оранице,
Био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
Једино наша Слутња стоји безгранична.

Фото: Плодне оранице; Википедија