Време страха.
Време страха од страха.
Време умирања од страха.
Време кад људи по стотину пута на дан
умиру од једног те истог страха.
Страх од смрти, страх од живота.
Страх од Трећег светског рата, страх од глади и жеђи.
Страх од Америке, страх од Европске уније.
Страх од тероризма, страх од смака света.
Страх од туђина, страх од брата.
Је ли то живот са сврхом и смислом?
Јесмо ли се за то родили као божанска бића и битија?
Где је ту наш Пут?
Где је ту наше посвећење за дела Богу мила?
После толиког страха, да ли је ишта од нас остануло?!
По чему ће да нас памте они који ће после нас доћи, они који морају доћи?
Хоће ли нас памтити по страху, од којега смо свакога часа, свакога трена, по стотину пута умирали?!
Нема подмуклијег, нема потуљенијег, нема гнуснијег, и нема грознијег непријатеља од страха!
Човек опхрван страхом, после кратког времена, престаје бити божанским бићем и битијем.
Човек у страху престаје бити човеком.
Он више није човек, већ биће страха, оваплоћење страха.
Свет живи у страху, јер смо ми тако одлучили.
Ми смо тај страх створили, ми смо га сами призвали.
Тај страх је из нашега ума.
Страх од којега умиремо у страху, јесте производ наших мисли, наших осећања, наших речи, наших дела.
Када из свог унутарњег бића погледате Србију – шта видите?
Видите земљу страха, видите народ страха, видите људе страха.
Страх влада Србијом, страх по стотину пута већи од саме Србије.
У страху је народ, у страху је власт, у страху су све владе, у страху су сви које срећете.
Страх нас понижава до скота.
Страх је наш највећи непријатељ.
Човек обхрван страхом
губи сва одличја Божја.
Човек обхрван страхом
престаје бити словесним бићем.
Човек обхрван страхом
пристаје на све гадости овога света.
Нема јаднијег створа
од човека у власти страха.
Србине,
кога се и чега плашиш?
Победи страх,
и бићеш слободан
попут древног бога!

Фото: Фототека Србског Журнала