И нека ме зовеш леденом ружом,
топлотом само костриш ми бодље.
Погледај иза љубичице у хладу
због твог сјаја не расту са мном у складу.
.
И нека ме топлота твоја
растопи ко локву на каљавом путу,
попићу из ње сву воду живота
јер знам да после дуго те није.
.
И нека ме уберу, у хербаријум ставе,
лежаћу опет извијене главе
на белом од времена жутом папиру.
Ни сузом од стајања боје лате ми не спиру.

И нека окрену лист и увежу канапом,
печат сам времена што мину.
Бокораста у првој цвати
заклони ми пелин твоју топлину.

Фото: Љубичица; Википедија