Ако не дођеш опет, ко онда,
У смирај сунчанога зрака,
Знај, да одлетеће искрица ова
У дубине мора незнанога
Одакле се нико не враћа.

Ако не дођеш опет, као онда,
Да пољубом осветлиш ми небо,
Знај да престаће песма из
зрна овога маленога.

Ако не дођеш опет, ко онда,
Нестаће роса, што Будимка
Је родила, из семења свога;
Будимка, она, што ју теби
На дар душа моја поклонила.

Не знам да л Ева Адаму
Баш Будимку јабуку је дала
Ал знам, за Будимку што
Из душе моје је расла.

Ој Будимка, буди мога драгога!
Поздрав му задњи понеси!
Реци, да вене загрижена јабука
И једна и друга.

Реци му, Будимка, да време
Залуд круг прави ако нема
Драгога милине загрљаја.

Буди Будимка, она руменка,
Она, што љубави семенку
У срцу његовоме је засадила

Буди га, јер ако се и сети,
И мој драги једном и врати,
Слад можда постојати неће
Обе јабуке са семеном Љубави
До тада, можда – иструлеће.

О Ево, да л истим си путевима
И ти шетала, кад Јабуку си нашла?!

Да л питала си дрво родно,
Шта десити се може са
Срцем, кад у њему нарасте
Јабуке семе плодно?!

И ја ко чини се и ти, не питах ништа,
Но разбудих Будимку снену
И дадох је драгоме
У пехару од сребра, озлаћену.

И сребро чува, тихо,
Гласове моје душе тужне.
Чува, ал скоро ми рече,
Да овоме семењу време отиче.

Зато, ако не дођеш брзо, ко онда
у смирај сунчанога зрака
знај да искрица ова усахнуће
и пасти у светове мрака.

Ој Будимка, буди Светлица
И разбуди ми драгога.
И буди тиха, кад покуцаш и
Тражиш кључеве капија
Његовога утврђеног дворца

Фото: Јабука будимка; Википедија