И сада видим цесте
што ме душе нема
што те глади тера
у покољ на нас?
И сада видим снове
што сам синоћ снио
за свечаним столом
под сивилом зла.
Само да те нема
оне ноћи судње
где на покоп
погача се да.
О само да љубим
оне мале стрепње
док ми тело бива
ко бестидни прах.
Да ли да се предам
бескрају под ноге
док ми сваки слабић
име родно зна.
Или да се правим
како самрт дише
јер ми ово бедно
мајка име да.

Фото: Фототека Србског Журнала