Ту, где сам пао избоден ножем и сном
Борећи се између камена под собом
И удеса у висини вечног беспућа и сјаја,
Ја сам био парче отетог безкраја
Што као душе мртвих сенком својом
Обилази и тумара кроз свет несувисли
Да у његовој огњеној маглини
Открије тле на ком почива и помери међу;
Ту, где сам први пут на запаљеном челу
Као цвет лепу у свом болу напипао рану,
Ја сам био мост свакој даљини
По којој су копали да се у њој препознају
Толико сам се приближио слуху им
И дохвату распетом на два краја;
Ту, где сам пао разнет љубавима
С узвиком неба васколиког на уснама,
Јер сам се усудио до открића сама,
Ја сам био парче отетог безкраја
Што простором је својим као новом
Могућношћу између ствари и себе
Уместо склада унело пометњу хора
И за једну љубав померило међу,
Па сад,кажњен од непознате силе,
Лежим узваник тајне на дну мора
Где су некад, у прасну, звезде биле.

Фото: Песник Димитрије Николајевић; Википедија