Предвечерје на великој плавој реци Истар
Пут испред мене до границе с небом наличи
На испражњену линију која се затамњује
Јер је време сасма узмакло за данашњи дан
.
Разустио сам да прекинем разгранавање
И наставим сопствени раст ка небу високом
Не размишљајући да ли је овај свет илузија
Ионако наше мозгалице не могу дати одговор
.
Светови у које улазимо и које додирујемо
Реални су као и свет монаха или свет витеза
То су светови – таме криминала политике
Алкохолизма разбојништава сна и други
.
Јастреб на моме путу скоро на дохват руке
И не размишља да уплашен брзо одлепрша
Ухватио је својим тананим астралним чулима
Моје чисте мисли пуне љубави и безмисли
.
Попех се на врх стрмине и уђох у густу шуму
Јасно су ми прорадила сва онострана чула –
У-вид у-слух у-додир у-укус и у-мирис
И почех знано да упарујем биљке и птице
.
Бор и Орао Јела и Соко Храст и Гавран Јасен и
Голуб Јавор и Кобац Брест и Тетреб Јаблан и
Ждрал Чемпрес и Галеб Липа и Гугутка Глог и
Шишмиш Тиса и Пауница Гинко и Папагај
.
Мислима хоћу да отворим Око своје Есенције
Главни и најтананији задатак свих живота
Како бити боготечан причесник љубвеобилни?
Сателесан са Богом у радости и милости укотвљен

Застао сам и нисам даље са сада наставио Пут
То стање и тај трен називам – О-пустио се Витез!