Дотаћи небо погледом својим,
и када боли и кад се воли…
Дивно јесте и истини склоно,
стабло љубиш, стапаш се са кором.
.
Све је наше и облак, огњиште,
и оне реке што жубор праве,
моје очи – зелено пландиште
и твоје сјајне к’о небо плаве.
.
И оне црне попут ћумура
и оне смеђе све чоколадне.
Ма, све је наше што оком видиш,
што срце осећа као наше…
.
Чак и оне поломљене флаше
и пријатељ – пас што репом маше,
и круна цара давних времена,
оклоп витешки и рекло жена.
.
Ношња српска, опанци су стари,
кокарда части на српској глави.
Црвени божур и Газиместан…
Цркве и Храмови и кућни праг.
.
Дотаћи небо погледом својим,
то свака душа чиста заволи.
Горе је Царство вечности саме,
тамо Хероји раме уз раме…
.
Чекају звук од српске слободе,
њихове стопе пишу победе!
Исте стазе и ми сад гледамо
и сваки дан видом их виђамо.
.
Наш Видовдан и ми још чекамо!