Жељко Илић: Ода жени

Занесен до бола
уздахом красоте
урањам у тајне
искона љепоте
.
Сочне зреле усне
плодови страсти
Заносни поглед
из ког слутња пламти
.
Бује груди
крадљивице маште
Голубице бијеле
Љепотице рајске
.
Витки струк
извијени мост
Заводљиви владар
разузданих жеља
Шармер сто се воли
и ничега не срами
Једрима ме својим
дозива
и мами
.
Извиле се обрве
њеног ока харфе
Трепавице лебде
као небом ласте
Расплетена коса
у вјетру се скрила
разиграно плеше
као прамен свила
.
Раскошне кривине
ти складни лукови
Подивљали валови
бокови
кукови
.
Као да плешу
у ритму се њишу
Покретом сваким
чежње пјесму дишу
.
Њене руке
птице луде
.
Лабудови бијели
Што ме
ноћу грле
Што ме
јутром буде
.
О Боже
О Боже
О Боже
О Боже
.
Шта на свијету
љепше бити
.
може
А може
Може…
Ипак је
.
од свега
љепша
душа њена
Крхка душа њена
.
Та бескрајна тајна
што се њежно скрила
у искон љепоте
у то тијело наго
.
Душа жене
Једино њено
и највеће благо
