На Видовдан, на Газиместану,
не долази се без дрхтаја у гласу,
ни без песме што застаје у грлу.
Ту ни ветар не дува без смисла,
ту и тишина зна историју свету.
Ту је камен старији од речи и
сваки корен храста носи једну
пресечену судбину и клетву.
.
На Видовдан, на Газиместану,
не мери се број, него част, Оче,
не траже се кривци — траже се
потомци који ће знати како је то
прећи преко Косова и Метохије,
а не погазити себе и свој пород.
.
Видовдан није дан —
он је огледало, ожиљак,
што светли кад паднеш,
што грми и кад молиш.
што пева и кад ћутиш.
.
Он није успомена,
већ завет што спава под ребром,
и буди се кад паднеш на колена –
не од страха, већ од истине, Оче.
.
Ко је ко – видеће се на Видовдан,
на Газиместану, на помен Лазару,
јер овде и сенка
ако није усправна, није твоја, Оче.

Фото: Споменик на Газиместану; Википедија