Пред очима ми неке кривуље,
стале испред мене и буље,
кезе ми се и кревеље,
шта то оне желе од мене?
Тако криве и полуписмене,
нису уопште безазлене.
Не знају оне ни да се постиде,
ни да поцрвене,
само пустиле оне своје антене,
лоше баждарене
и мисле да су Богом дане,
да суде и пресуде,
да худе на људе,
да вас својом глупошћу излуде.
Мисле да су цењене и поштоване
а мени су скроз бесмислене.
Умисле тако те скренуте криве,
да су њихове речи необориве,
да су оне брижљиве,
праве се човекољубиве,
па су са саветима дарежљиве,
и мешају се свуда,
искачу ниоткуда,
сплеткаре којекуда.
Шта мисле те кривуље да сам ја луда?
Мисле да ја верујем њима
а ја сулуда ипак верујем у чуда,
и поред њиховог труда
мене не занима њихова бесмислена осуда.
Жао ми је кривуље,
али ја не волим сплеткароше и хулитеље,
и зато се моје усне сада вама кревеље.

Фото: Кривуље; Википедија