На крају дана Сунце
одлази негде далеко, ко зна где.
У нови дан
да тамо жарко сине,
у неке златне велике даљине,
у баште где твоје срце куца.

А Месец упали сећања
на ватре првих, невиних додира
и на шапат чедних питомих ружа.
Док лута у свом заносу
лепотом Краљице
облачи ноћ у црне свечане хаљине.
Полако своју тајну у тишину носи,
остану можда неки облаци,
неке очи,
понеке речи и
тихи кораци,
рука која другу стеже
да не боли,
већ да јој каже колико је воли.
.
Таква ноћ и сад кроз мене лије,
шта да радим
твој осмех у мени се крије.
Не смем ни да ти кажем,
не смем ни себи да признам,
кријем то данима.
Носим са твог лица неки чудан сјај,
усне слатке, црне очи, ноге босе,
шапат прамена твоје плаве косе,
и машта моја
неће да се стиша
у хаљини твојој што лепрша.
.
Свирај Гитаро, у овој ноћи,
љубавне теме
да скинем немирно бреме
и прескочим у друго време.
Где нема
јуче,
данас
и сутра
и тако у круг.
.
Душа моја хоће
да си ти та жена, та љубав
и срце што куца,
да се заувек улијеш
у моја јутра и изласке Сунца.
.
Питам те
зашто те ветар не доноси,
знам у облаке те крије,
а ја бих да те само љубим,
ко воду да те пијем.
.
Заробићу траг Месеца
у лету птице што ти маше,
немој додири наши
и ноћи наше
да те плаше.
Гитара је ту да свира тако нежно,
невино и лако.
Буди ми љубав, подигнимо обе чаше.
И пробудимо се једном у јутро наше.
.
Кад изађе Сунце,
на стази љубичастих ружа,
потражићеш оно,
Богињо моја,
не мораш да питаш.
Немој да тражиш.
На уснама нашим видећеш љубав.