Када би свако казивање минулих вјекова расули у бури,
и када би сјећање прогутала измаглица заборава,
ја бих и тад прстима роварила по градини мегдана,
тражeћи коријење, макар и суве смрче, да се разграна.

Када пред зору ћук заћути и изнад бора сунце
провири крадом, чобани замакну за својим стадом,
само се бијели облак прашине од земље дигне,
нестане нетрагом, када се у врлети крша стигне.

А цеста вијуга, гола, ко змија што међ’ камењем кривуда.
Ограде сувозидом омеђене, стамене, ко да су зидане јуче.
Велебит доноси мирисе борова док годови смолу луче.
Притисла јара и поскока нема да на камену кошуљу свуче.

Ту међ кавама сваки педаљ каринске цесте знам.
Призивам сјећање, нечујно се из збиље искрадам.
Погледа прикованог јездим на брегу морског таласа
све док се о стијење не распрше и снови и пјенушава маса.

И када се безброј свитаца на небесни свод испне,
и земљу прекрије спокој ноћи и густа помрчина,
ја бродим смјело добро знаним путевима
и чекам однекуд уштап, да засвјетли бесмртна градина.

Фото: Бенковац; Википедија