Анђелко Заблаћански: Жена – Светилиште

Она није територија, већ светилиште.
Њено тело не жели да буде освојено —
оно жели да буде примећено,
препознато,
позвано.
.
Њена кожа је храм
и свако место где је дотакнеш,
може постати молитва —
ако то не радиш као да узимаш,
већ као да дарујеш себе.
.
Њено да — више је од жеље.
То је њено поверење,
њена одлука да се открије пред тобом
као што се небо отвара само кад верујеш у сунце.
Љубав не почиње у кревету,
већ у погледу који пита, а не узима.
.
Њено не — твоја зрелост да волиш.
Ти ниси мањи кад прихватиш границу.
Ти си већи јер знаш да љубав није глад,
већ уметност чекања,
уметност слушања.
Фото: Народна ношња; Википедија
