У крилима Шаргана и Таре
овенчана сенком Златибора,
опијена мирисима траве,
распрострла плећа Мокра Гора.
.
Желео бих да се са њом сретнем
када роса покваси јој лице.
Да се дивим лепоти природе,
причи коју слушам од Милице.
.
Знам колико воли родне звуке,
ноћ звездану и свитање зоре.
И стихове песме “Завичајне“
“Нигде нема моје Мокре Горе.“
.
Милица ме причом упознала
са богатством ливада, торова.
Вировима бистре Комишине-
Са мирисом смоле и борова.
.
Читао сам оде Златибору,
сјај и раскош песничкога бића.
И пожелех да лично поздравим,
Михаила “Ћупу“ Ћуповића.
.
Предивни су стихови сељаку,
родном прагу, киши, Муртеници.
Плетиљама, бекрији и ђаку,
поточари, брезама и птици.
.
Ћуповићу скидам капу доле.
Пиши песме Шаргану, осмици.
Читаћу их јер стихове волим.
А ја ове ппклањам Милици.

Фото: Мокра Гора; Википедија