(Исјечак из једне преписке Априла 2020.)
.
Бог никога не кажњава. Да Бог кажњава онда би слобода избора била превара. Казна је реакција на почињено недјело или ако хоћеш, за почињени гријех.
А шта је недјело?

Недјело је чин у којему наша намјера, били ми тога свјесни или несвјесни, нарушава мир, хармонијиу, здравље и егзистенцију других (цјелине) и консеквентно себе. Недјело је последица гријеха (грешке при избору). Бог дозвољава и недјело, то је очито, да не дозвољава никада се не би ни десило. Међутим, свака акција има своју реакцију. Данас рецимо, можеш пустити вирус (Корону) у свијет, и то је сасвим дозвољено, дешава се, али као последицу тога изазват’ ћеш страдање многих људи и стога немир и дисхармонију цјелине. *Нећу сад говорити о томе да ли је ‘Корона стварна’ (истинита) или само дезинфромација (лаж) којом производиш страх у људима.

Дакле, твоја намјера већ није у складу са душом, није савјесна, у себи нема Љубав, хармонијју и мир. Без обзира на то ти имаш право да начиниш и такав избор. Твој избор ће дјеловати на мноштво и створити реакцију. Рецимо да си реакцију калкулисао и по теби људи ће реаговати страхом који ћеш ти искористити за своју следећуу намјеру; сатјерат’ ћеш их у торове. Одатле ћеш с лакоћом моћи управљати њиховим одлукама, акцијама, јер страх који си произвео у њима чини их да ти вјерују, ма шта им од тада сервирао путем медија, вијести и слично. Мислит’ ћеш, успио сам, покорио сам их… и све ће изгледати као да си недодирљив, све док… све док се први човјек не пробуди и схвати да је све то илузија изазавана страхом, застрашивањем. Тај човјек ће пробудити другог, та два још два и буђење ће да постане она нежељена ланчана реакција коју си превидио или пак и ниси али на исход више немаш утицаја. То је почетак твоје казне. Казну си сам себи пресудио јер ниси знао принцип по којему универзум функциониоше.
Који је то принцип?
То је принцип који се зове ДАВАЊЕ ЈЕ ДОБИЈАЊЕ.
Оно што дајеш, добијаш. Што сијеш то жањеш; постајеш жртва свог избора.
Од тада страх отворено влада над тобом.
……………………………….
Чекај, а сви они људи којима си омогућио да живе у страху и страдању, шта је с њима?
Сваки човјек који је постао жртва твог избора такође има свој избор. Тај избор га је и довео дотле да постане жртва. Не, ниси га ти начинио жртвом, НЕ, ти немаш ту моћ ни-над-ким. Свако има слободу избора, те свако бира по свом нивоу свјесности. Онај који нема активирану Савјест нема ни спој са душом, те тако одсјечен од душе и без Савјести ствара перцепцију свијета и себе у свијету у којој влада нужност. Нужност је стварност у којој влада ‘stihija’. Стихија? Тако се чини ономе који живи под законима нужности. Такав човјек би рекао: „Нисам ја изабрао да нека будала баци вирус у свијет, нисам ја крив за његов избор. Ја сам овдје жртва!“

Видиш, жртва не постоји без тиранина (сложит’ ћемо се у томе?). Не постоји. Немогуће. То онда значи и да тиранин не постоји без жртве. Не постоји. Не може тиранин бити онај који нема жртву, па макар жртва био и он сам себи (дакле, слажемо се и у томе). Али принцип давања и добијања каже другачије: Оно што дајеш то и добијаш. ДАВАЊЕ ЈЕ ДОБИЈАЊЕ. Ово је основни универзални принцип.

Ако си ти жртва, то је твоје добијање, зар не. Не можеш бити жртва док ниси угрожен од тиранина. Дакле, тиранин ти омогућава да оствариш искуство онога што тражиш. А шта је то што тражиш? То је оно што дајеш. Рећи ћеш, ко је луд тражити тиранина да би био жртва? Тражење није свјестан чин, ту је проблем. Тражење није свјестан избор, јер нико свјесно не би тражио да буде жртва, чак нити мазохисти. Не можеш се назвати свјесним а тражити да се над тобом, над твојим тијелом чини мучење.
Како си онда доспио у ту улогу жртве? Како си то изабрао?

Несвјесно. Несвјесно се поткрао страх који је без твог освијешћеног знања филтрирао сваку твоју мисао. Рецимо, могуће је да си често, или сво вријеме и не примјећујући то, осјећао да је свијет мјесто лудака, да у свијету влада неправда, (да се мора појавити зло како би оправдало Армагедон) и сл… ех, то је филтер који захтијева какву ћеш стварност манифестовати. То је филтер кроз који несвјесно бираш. Филтер већ недводсмислено одлучује какву ћеш стварност добити. Филтер препознаје шта дајеш. Дајеш вибрацију суда о свијету, суд ти се враћа као казна. Добијаш казну. Како си кажњен? Бог те кажњава? НЕ. У твојој стварности се појављује тиранин који својм акцијом угрожава твој мир, хармонију и твоје схватање Божије Љубави, оправдавајући својом појавом твоје схватање свијета. Давање је добијање. Твоје тражење/давање је породило добијање. Таквим односом према свијету породио си тиранина, јер без њега твоје схватање и твој суд не би били исправни за тебе. Кад то поставиш на колективни ниво и кад схватиш да већина људи на земљи има слично или идентично мишљење (убјеђење) о свијету, схватит’ ћеш такође да ће таква маса мишљења (убјеђења) произвести и колективну стварност, стварност у којој ће та маса бити жртва мањине (тиранина) коју из себе порађа.
Има ли излаза из овог зачараног круга давања и добијања?
НЕМА. Давање је увијек добијање.
То значи да смо осуђени на страдање и пропаст?

Наравно да нисмо. Међутим, све док наш избор чинимо несвјесно, док се некоме или нечему дајемо без Савјести (без знања о својим филтерима кроз које бирамо), бит’ ћемо жртве свог несвјесног избора. Истински тиранин стога јесте наша неосвијешћена воља.
Све док наша воља дјелује неосвијешћена бит’ ћемо тирани над сопственом креацијом. Казна увијек слиједи; давање је добијање.
То ипак значи да постоји и излаз из тираније и жртвовања, из насиља, страдања и пропасти, а то је кроз освјешћење филтера кроз који бирамо и консеквентно кроз освјешење наше воље = којом чинимо избор.

Давање је добијање. То је основни универзални принцип и константно је присутан у свему. Сви остали универзални принципи су подређени овом принципу и њим су проткани. Љубав је безусловно давање себе. Из ње произилази хармонија и мир. То подразумијева знање о себи и ономе којему или чему се дајеш као и потпуно безрезервно повјерење у Бога (себе који јеси). Жртва се даје тиранину, тиранин се даје жртви, једно без другог не могу. Да, једно без другог не могу али ми (ЈА) можемо без једног и без другог. То можемо једино када се свјесношћу уздигнемо изнад поларизације нашег разума, склањајући филтер-поларизатор кроз који бирамо. Најлакше је уздићи се освјешћујући Љубав у себи. Љубав анулира супротности. Љубав нас враћа у Једноту Бога.
Зашто онда не освијестимо Љубав у себи?
Зашто онда не одлучимо да свјесно дајемо себе свијету (другима) у ЉУБАВИ; ХАРМОНИЈИ И МИРУ?

Зато што наш ниво свјесности аутоматски одлучује о томе.
Стога, не можемо осуђивати било кога зато што је немоћан да то учини, јер ниво његове свјесности му тако налаже, а ниво свјесности се достиже кроз искуства која нам служе да схватимо апсолутне истине о принципима који омогућавају то искуство.
Једино када себе истински дајемо у Љубави, хармонији и миру, Љубав, хармонија и мир нам се враћају, добијамо стварност у којој доживљавамо РАДОСТ ЖИВЉЕЊА. Давати себе можемо једино у повјерењу, а повјерење се остварује знањем о ономе коме или чему се дајемо.

Фото: Фб страница – Flawers und Nature