Рефик Мартиновић: Још чувам

Сећаш ли се…рано моја
била си тужна
као позна јесен
кад испраћа птице
и кад лишће у кишним сузама
умире на тротоарима
уз јецаје
тужних ветрова.
.
Те вечери
побегли смо у сенке липара
у којима је дисала тишина
први пут сам те пољубио сећаш ли се…
са неба је пала једна звезда
а били смо пријатељи звезда говорила си…
да не волиш
кад оне беже са неба ћутао сам…
и као гладна пчела
тражио жеђ на твојим уснама
треперила си као бреза
и дрхтала као уплашена срна
на нишану ловца љубави
…били смо само другови
за немире неспремни
без храбрости и бола
рано моја…
.
Још чувам
дивље кестење
твојих очију
И покошене године
прве снопове пољубаца
и птице
које су отварале јутра
и летње лахоре
који су ти разгртали косу
и сећања
на звезду падалицу
која нас је оставила
са угашеним чежњама.
.
Данас…
после много година
са бисерјем у коси
желимо други свет
онај који нисмо имали
у доба цветања
без грехова
са прегршт кајања
…позваћу те опет
да дођеш на водопаде уснулих чекања
који разбијају стене
у мојим песмама.
.
Знаш ли…
да се понекад завучем
у сенке Месеца
и слушам
летњи хор зрикаваца
који за нас певају
на обали оне исте реке
и буде сећања на задоцнелу љубав
рано моја…
Фото: Звезда падалица,Википедија
