(Владици Атанасију)

Ево ме, смрти, животе вечни!

Сада о себи, јашта, све знам,
а у мени још гори жизни плам;
.
Ходим, ходим, уз лестве, горе,
ал’ вуку ме лавре, ветар и море…
Коме хитам, а кога остављам,
чији ме то озго сазива глед?
– Дођи, чедо, на те је сад ред!
.
У тај ма’, ко зденац из чемпреса
раскрилише се врата свих Небеса,
на њим’ стоји Отац, подно славолука
и Његова пружена бесамртна рука.
Ходим, ходим, да се опет родим!

Фото: Владика Атанасије; Википедија