Растужен, склопим
пожутеле руке.
И побожно станем,
пред иконе свете,
судбине проклете.
.
Кандилом мане,
рука чиста,
а кад жар задрхти,
од мирисног тамјана,
ореол силно се заблиста.
.
Осећај среће испуни груди,
повијем главу,
ступајућ ближе.
Бог стиже!
.
Понизно се прекрстим
и клекнем.
Уснама тихо мичем.
Молитва се са њих снује.
Молитву снујем,
без речи, без суза,
без уздаха меких,
Молитву говорим
Бог је чује!
.
Да л сам крив
и зашто?
Тама и сив јад,
неме птице,
нашто?
.
Боже,
страшан вихор се диже!
Боже,
невидљива сила стиже!
Стеже ране,
неко стеже ране,
не видим које!
.
Из рана крв пљусну,
затресе зелени листак,
сли се у гнездо моје.
.
Молитва се у лелек
расточи,
и смех са лица скину.
Сваки минут
у непребол вину.
.
Још молитва престала није.
.
Боже, да л чујеш трепет,
милих птица?
Боже, да л чујеш тужну
писку ластавица?
.
Боже, пред тобом
ропски клечим,
уморну душу,
молитвом,
појећи,
да излечим.
.
Имаш ли лека за мене?
.
Један комад неба
задени у зене,
сунца стави мало
у шаке згрчене.
Опрости ми грехе
у овај час.
И никад,
Боже, никад,
не остављај нас!

Фото: Жена у молитви; Википедија